THE RIGHT TO STRIKE AND ITS SIGNIFICANCE AS A MEASURE OF DIRECT INDUSTRIAL ACTION

Сажетак

Штрајк као правни, социолошки, колективни, политички феномен који је изњедрило радно право своју пуноћу битисања у радним односима и прве плодове почиње да убира почетком XX вијека. Свој врхунац и процват доживљава почетком XXI вијека. Штрајк као колективна (индустријиска) акција са свим својим особеностима и процедуром и данас је опстао као најјаче средство у рукама сидниката, илити “самосталних радника”. Његова снага заправо лежи у притиску колектива ка послодавцу. Нови миленијум је за собом донио и мноштво пошасти са којима су се запослени једино могли изборити док им је у рукама данас фундаментално право које црпе из радних односа, а то је право на штрајк. Флексибилизација и дерегулација тржишта радне снаге која за собом вуче и велике проблеме незапослености ослабила је колективну моћ појединаца да са жељом приступе одбрани својих интереса. То са собом вуче велики проблем буђења свијести код радне снаге, односно то да је снага сваке земље била, јесте и биће у рукама радне снаге-запослених. Аутори у првом д‌јелу рада желе да нагласе важност реаговања колективне фракције (синдикално организованих запослених “претежно”) у жаштити својих интереса, као и сами значај штрајка као и његове могуће политичке конекције. У наставку рада осврнућемо се и на нормативну дефинисаност права на штрајк у Републици Србији као и у земљама Западног Балкана. У другом дијелу настоји се приближити и остала три модела индустријске акције, kao supstrati-prethodnici, праву на штрајк